Етнографски музеј у Београду, организовао је у среду 27. новембра 2024. године програм поводом обележавања десет година од уписа породичне славе на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства. Овај изузетно виталан елемент живог наслеђа Србије уписан је на предлог Етнографског музеја, а номинацијски досије је припремио Центар за нематеријално културно наслеђе Србије у сарадњи са већим бројем стручњака, институција, релевантних организација и породица које прослављају свеца заштитника.
На почетку програма, присутнима се обратио в.д. директора Етнографског музеја, Марко Крстић, који је указао на поједине сегменте ове обичајне праксе али и истакао важност сваког појединачног уписа Републике Србије на Унескову Репрезентативну листу. Затим је виша кустоскиња и координаторка Центра за нематеријално културно наслеђе, Данијела Филиповић изразила захвалност свим члановима стручног тима који су својим ангажманом допринели изради номинације, као и институцијама, организацијама и појединачним породицама, које су, писмима сагласности, пружањем релевантних информација, али и учешћем у изради потребне фото и видео-документације, директно допринеле овом упису. На крају уводних обраћања, присутне је поздравила и секретарка Националне комисије за сарадњу са Унеском при Министарству спољних послова Републике Србије, Јасна Зрновић, која је истакла да припрема номинацијских досијеа као и уписи на Унескове листе не представљају једноставне задатке, али и да се сваким уписом држава обавезује да ће одеђени елемент живог наслеђа чувати и наставити са спровођењем мера које ће допринети очувању ових пракси, знања и вештина. С тим у вези, нагласила је и да Центар за нематеријално културно наслеђе Србије озбиљно и одговорно ради овај посао, о чему сведочи и досадашњих пет уписа на Унескову Репрезентативну листу који су реализовани у периоду од непуних десет година.
Након уводних обраћања и пројекције дела филма о породичној слави, који је чинио номинацијски досије овог елемента, уследило је представљање зборника радова „Слава породице“, коју је поводом јубилеја приредио Етнографски музеј у Београду. На представљању су говорили др Милош Матић, научни сарадник и музејски саветник Етнографског музеја и проф. др Сенка Ковач, редовна професорка Одељења за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду у пензији. Матић је подсетио на генезу рада Етнографског музеја на припреми номинације породичне славе, истакавши опсежна теренска истраживања, спроведена у сарадњи са стручним сарадницима у локалним заједницама, а која су била усмерена на документовање савремених облика прослављања подоричног свеца зааштитника. Затим је изнео кратак преглед радова и тема обрађених у зборнику из етнолошко-антрополошке, етномузиколошке и етнолингвистичке перспективе, и указао на чињеницу да овом публикацијом читалац неће моћи да сазна све о савременим видовима прослављања славе, али ће стећи увид у разноликост друштвених пракси у вези са овим елементом живог наслеђа док религијска компонента у локалним заједницама остаје иста. Професорка Ковач је изнела неке од основних закључака на тему прослављања славе у току и након пандемије вируса SARS-CoV-2 у Србији, које су она и професорка Данијела Велимировић извеле на основу опсежног анкетирања око сто испитаника који прослављају славу у готово четрдесет градова, варошица и села у Србији. Ослањајући се на ранија истраживања ове теме у домаћој етнологији и антропологији, указале су на основне трендове, сличности и одступања од претходних модела, а која су узрокована савременим али и кризним тренутком какав је била епидемија изазвана корона вирусом (Covid 19).
У оквиру пратећег програма обележавања десет година од уписа породичне славе на Унескову Репрезентативну листу, посетиоци могу да погледају пригодну изложбу посвећену овом елементу „живог наслеђа“ на којој су представљени предмети из збирки Етнографског музеја који су употребљавани у оквиру прослављања славе, као и фотографије из аудио-визуелног фонда Музеја и Центра за нематеријално културно наслеђе, а који сведоче о континуитету деловања на бележењу и документовању породичне славе, али и дугом трајању једног од најпрепознатљивијих елемената живог наслеђа у Србији.
