О нематеријалном културном наслеђу

Нeмaтeриjaлнo културнo нaслeђe или кaкo сe често назива живо наслеђе, обухвата традиционалне занате и исхрану, обичаје, друштвене праксе и ритуале, веровања, начине усменог изражавања и извођења народних игара и песама, који су и данас сачувани, а које заједнице које их баштине, преносе с генерације на генерацију као обележје сопственог идентитета.

Унескова Конвенција о очувању нематеријалног културног наслеђа, коју је Србија je ратификовала у мају 2010. године, нематеријално културно наслеђе означава као „праксе, приказе, изразе, знања, вештине, као и инструменте, предмете, артефакте и културне просторе који су с њима повезани, а које заједнице, групе и, у појединим случајевима, појединци, препознају као део свог културног наслеђа“.

Нематеријално културно наслеђе, према Конвенцији, нарочито се испољава у следећим доменима:

• а) усменим традицијама и изразима, укључујући и језику као носиоцу нематеријалног културног наслеђа;
• б) извођачким уметностима;
• в) друштвеним обичајима, ритуалима и свечаним догађајима;
• г) знањима и обичајима који се тичу природе и свемира;
• д) знањима и вештинама у вези са традиционалним занатима.

Очување нематеријалног културног наслеђа подразумева деловање с циљем његовог преношења на следеће генерације и обезбеђивања одрживости, уз сталну интеракцију с природом и поштовање културне разноликости и људске креативности.

Заинтересованост заједнице и самих носилаца да сачувају сопствено наслеђе и пренесу га на генерације које долазе од пресудног је значаја за остваривање овог циља, а његова успешност подразумева тесну сарадњу свих актера који чине део овог система заштите - носилаца наслеђа, локалних заједница, стручних тела и институција.

Успостављеном систему очувања живог наслеђа, претходио је Унесков програм живи чувари наслеђа, који је, као такав, обустављен 2003. године, када је усвојена Конвенција о очувању нематеријалног културног наслеђа.