Ојкача је изворна крајишка песма која се изводе a cappella или уз пратњу неког народног инструмента (најчешће тамбурица самица, а ређе дипле, двојнице и др)
Специфичност овог начина певања је отегнути узвик односно слог „ој“, „аој“ и „јој“, по чему се и најчешће назива ојкање. У зависности од регије из које потичу, ове песме се различито називају: ојкача, ојкан, ојкалица. Песму изводи група певача, где један води песму и пева први глас, док остали прате, односно басирају и на тај начин стварају мелодију. Група која изводи песму може бити мушка, женска или у ретким случајевима мешовита. Песме су део свакодневног живота, изводе се на обичним кућним дружењима, на раду, славама, у кафанама, а у прошлости су се изводиле не само на различитим весељима, уз рад (косци на косидби, жетеоци на жетви) већ и у тешким тренуцима (нпр. одлазак војника у рат, живот у избеглиштву, итд).
Ојкача је данас изузетно распострањена у областима у којима је насељено крајишко становништвао, пре свега Војводина и подручју Београда.
