Вештина израде стапарског ћилима који је, уз пиротски, један од најпознатијих аутохтоних српских ћилима, настала је у домаћој радиности у селу Стапар, у Бачкој, на северозападу Војводине, у XVIII веку. Стапарски ћилими су обично ткани у пару, на специфичном широком хоризонталном разбоју. Ћилим се тка такозваном техником клечања - потка једне боје покрива основу у границама одређене шаре тако да нема видљивих трагова где се мења боја, чиме се добијају два лица ћилима, тј. не постоји наличје. Стапарски ћилими су препознатљиви по преовлађујућим цветним мотивима, углавном ружама и букетима односно венцима цвећа. Ткани су од стреке, у белој или беж боји, ређе зеленој, у величини најчешће „два са два“ метра.
Вештина ткања стапарског ћилима је очувана у локалној заједници, пре севега као део наслеђа које се преноси међу женским становништво села Стапар.
