Старије двогласно певање извика спада у певачке традиције које се испољавају као хетерофоно бордунски вокални облик. Песме изводе два певача истог пола или комбиновано, а певач који почиње песму, према народном тумачењу, „поведе“, „управља“, „предваја“, „даје команду“, „усјеца, док се други извођач, укључује се нешто касније и прати певање ,,вози направо”. Важно је да у току извођења не дође до прекидања музичког тока. Ове песме не певају деца због старосне доби у којој још немају развијене потребне физичке предиспозиције (зрео, јак, продоран глас, дугачко задржавање даха). Текстови песама забележени у ужичком крају класификовани су у песме уз женске и мушке послове (жетелачке, косачке, рабаџијске, „прељске“, чобанске...), свадбарске и сватовске, песме о завичају, славске, љубавне. Песме извика се данас изводе у свакодневном животу уз поједине послове: кошење, моба, комишање, рабаџијање, чување стоке, кад се пече ракија, на свадбама, славама, рођенданима, уз поједине послове.
Певање извика чувају локалне заједнице српског становништва на подручју Златиборског округа у западној Србији, селима општина Ариље, Бајина Башта, Ивањица, Косјерић, Нова Варош, Пожега, Прибој, Пријепоље, Ужице, Чајетина
