Драгачевски сабор трубача, у непрекидном трајању од преко 60 година, представља свечани догађај који је својим ширим значајем постао друштвени ритуал локалне заједнице и маркер идентитета њених чланова. Почетком шездесетих година 20. века (од стране омладинаца ентузијаста из локалне заједнице) ревитализована је до тада већ замрла друштвена институција сабора, и то традиционално окупљање на дан месне црквене славе осмишљено путем такмичења лимених трубачких оркестара са подручја Драгачева. У својству носиоца обнављања народне духовности локалне заједнице, Сабор трубача је већ 1963. године постао и национална (тада републичка) фолклорна манифестација, те је установљен профил народног трубачког оркестра: 2 до 4 трубе флигорне, 3 до 4 тенора, бас, бубањ, евентуално добош, што чини укупно 8 до 10 музичара.
Протоком времена, окосница саборовања постао је такмичарски музички фестивал трубачких оркестара у извођењу традиционалне народне музике, који је допринео обнављању других функција народног сабора и вашара као интегративних елемената за заједницу.
