Живи чувари наслеђа
Унесков Програм Живи чувари наслеђа, осмишљен је с циљем подстицања држава чланица на стварање система у којем ће појединци, носиоци традиционалних знања и умећа бити јавно препознати и подстакнути да та знања и вештине сачувају и пренесу на следеће генерације. Програм који је био успостављен 1993. године, као такав је обустављен 2003. године, када је усвојена Конвенција о очувању нематеријалног културног наслеђа.
Термин Живи чувари наслеђа односи се на особе које поседују висок степен знања и вештина потребних за израду или извођење специфичних елемената нематеријалног културног наслеђа, а циљ успостављања система је да се сачувају знања и вештине неопходне за извођење и стварање елемената нематеријалног културног наслеђа.
За реализације овог циља, неопходно је успостављање система у којем би били дефинисани начини и критеријуми за избор носилаца, као и врсте подршке и начин њиховог обезбеђивања. У пракси земаља у којима је успостављен систем Живи чувари наслеђа, акценат је стављен на формирање институционалних оквира за обезбеђивање препознавања, опстанка и преношења специфичних знања и вештина, а у складу са препорукама Унеска, тај систем би требало да буде покренут и његова одрживост обезбеђена на највишем нивоу државне адмистрација (најчешће преко надлежних министарстава). Изградња система подразумева успостављање и спровођење, посебних мера као што су грантови, односно субвенције одређеном „живом чувару наслеђа“, како би он преузео своје одговорности за очување нематеријалног културног наслеђа. У том смислу потребно је дефинисање посебних критеријума за избор појединаца - „живих чувара наслеђа“ и обезбеђивање системске подршке за спровођење мера које имају за циљ: настављање и развој знања и вештина које поседује; преношења знања и вештина на млађе генерације, кроз формалне и неформалне прогрме обуке; учествовање у документовању и бележењу нематеријалног културног наслеђа (видео и аудио снимање, публиковање и сл), ширење њихових знања и вештина.