Пиротско приповедање као домен усмене традиције, је вербално уметничко изражавање у прози и стиху на пиротском говору српског језика (тимочко-лужнички дијалекат, белопаланачко-пиротски поддијалекат српског језика). Пиротско приповедање преноси се усмено кроз генерације и изражава национални и културни идентитет српског народа у пиротском крају. Оно представља вид обичајне и друштвене праксе и комуникације у малим групама и заснива се на традиционалним сижејно-тематским обрасцима. Испољава се у великом броју жанрова у прози (предање, бајка, басна, прича о животињама, легендарна прича, новела, шаљива прича, анегдота, виц) и стиху (песме које се приповедају, а не певају, као и кратке форме попут загонетака, пословица, здравица и сл). Пиротски приповедачи обично се уче казивачком знању у кругу својих породица и пријатеља, од изворних носилаца усмене традиције и преносе је даље усменим путем. Приповеда се на окупљањима (седенће) и обичајним свечаностима, уз посао, на путовању.
Пиротско приповедање (казивање, причање) присутно је у локалним заједницама на подручју Пирота у југоисточној Србији.