Фрула је најтипичнији и најраспрострањенији дувачки инструмент у музичкој пракси Србије. Иако се у новије време популарно именује као фрула, овај инструмент познат је под старијим називима као свирала (свиројка) и свиралче (свирајче) – сагласно већим и мањим димензијама инструмента – у пракси западних и централних области Србије, и као дудук и дудуче – у традицији источних и јужних српских крајева. Горњи крај цеви је равно засечен и делимично је затворен чепом, испод којег је на полеђини урезан четвртасти отвор са оштрим бридом; на њему је 6 отвора за свирање, којима се у новије време на инструментима мањих димензија придружује и 7. отвор на полеђини. Широкој распрострањености и великој популарности фрулашке праксе у Србији, допринело је не само лако овладавање извођачким вештинама, већ и могућности широког коришћења - као пастирски инструмента, али је и део разноврсних народних празновања и окупљања, као пратња песми и игри. Подршку свирању на фрули дају и градитељи инструмената који, као појединци или у оквиру специјализованих радионица, чувају занатске вештине израде фруле.
Фрулашка пракса, као домен усмених традиција и израза, односно извођачких уметности, присутна је међу становништвом на целој територији Србије.
