Ђурђевдан велики пролећни празник којим се одваја нови, летњи период године од зимског. То је празник буђења природе, када заједница бројним обичајним радњама настоји да пренесе снагу оживљене природе, пре свега нове вегетације, на људе и стоку, живину и пчеле, на усеве и винограде. Обичаји почињу дан уочи празника, брањем биља, трава и цвећа којим се храни стока, плету се венци којима се украшава стока, куће и кошнице. Ради здравља и напретка умива се водом с натопљеним биљем, а млади се купају у рекама, нарочито поред млинског точка, где хватају водене капи (омаја или омаха) и носе кући. После купања, опасују се врбовим или дреновим прућем, шибају децу њиме или копривом, а млади се љуљају на дрвећу или се ваљају у житу како би се снага нове вергетације пренела на њих и појачала животна снага и плодност.
Празник прослављају једном годишње 6. маја, под различитим називима (Св. Ђорђе, Ђурђевдан, Ђурђовдан, Мл’зигруда, Премлаз, Ерделези) хришћани (православни и католици), муслимани, на територије целокупна територија Србије, а његово празновање посебно је наглашено у областима са развијенијим сточарством.
