Центар за нематеријално културно наслеђе Србије, као централно стручно тело задужено за очување нематеријалног културног наслеђа, организовао је 17. октобра 2023. године у Етнографском музеју у Београду програм посвећен сагледавању улоге музеја и музејских стручњака у раду на очувању нематеријалног културног наслеђа, као и подсећању на значај Унескове Конвенције о очувању нематеријалног културног наслеђа.
У уводном делу програма, присутне је поздравио Марко Крстић, в.д. директор Етнографског музеја, који је нагласио важност рада на презентацији и приближавању широј јавности, нарочито млађим генерацијама, елемената „живог наслеђа“ Србије, посебно оних уписаних на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђе човечанства. Он је указао на неопходност одржавања стручних скупова и наставак дијалога о очувању „живог наслеђа“, чему ће Етнографски музеј активно доприносити.
Обраћајући се присутнима, председник Националне комисије за сарадњу са Унеском, проф. др Горан Милашиновић, подсетио је на развој идеје о успостављању концепта нематеријалног културног наслеђа, који има за циљ приближавање и вредновање оних сегмената културе који нису материјални, оличени у грађевинама из различитих историјских периода, већ чине наслеђе „које не може да се додирне“ (енгл. intangible). Он је подсетио на међународне механизме рада на очувању „живог наслеђа“, као што су уписи на листе нематеријалног културног наслеђа успостављене Конвенцијом из 2003. године, а којима се обезбеђује међународна видљивост нематеријалног културног наслеђа. Истичући да Република Србија, која је до сада уписала пет елемената на Унескову Репрезентативну листу, има још много елемената у Националном регистру које може да предложи за упис у наредном периоду, указао је и на важност рада Центра за нематеријално културно наслеђе на овим уписима и чињеницу да су добро и стручно припремљене номинације у сваком досадашњем циклусу резултирале успешним уписима елемената „живог наслеђа“ на ову листу. Износећи оцену да рад Центра на очувању „живог наслеђа“ Србије представља један од најактивнијих сегмената рада у областима које су у домену деловања Националне комисије за сарадњу са Унеском, захвалио се Центру за нематеријално културно наслеђе Србије на стручном и посвећеном раду и пожелео још интензивнији наставак рада на очувању нематеријалног културног наслеђа у сарадњи с носиоцима и локалним заједницама.
На крају уводног дела, присутнима се обратила Данијела Филиповић, координаторка Центра за нематеријално културно наслеђе Србије при Етнографском музеју у Београду и чланица Националне комисије за сарадњу са Унеском. Она је указала на чињеницу да су музеји у Србији у досадашњем току примене Унескове Конвенције дали велики допринос и препознати као једне од институција које најлакше могу да прилагоде и инкорпорирају у своје деловање рад у различитим сегментима очувања „живог наслеђа“. Истакла је да је Унескова Конвенција донела много новина у област културног наслеђа, од чега најпре треба нагласити да су носиоци наслеђа уведени у ред равноправних „чувара“ културног наслеђа и да им је, заједно са институцијама, поверена улога у очувању и преношењу сопственог нематеријалног културног наслеђа. Такође, носиоци су позвани и да одлучују о начину на који ће њихова знања и вештине бити пренете следећим генерацијама. Са друге стране, музеји су добили нови задатак, а то је да се баве темом очувања наслеђа које се мења, као и да изађу у локалну заједницу и заједно са носиоцима раде на очувању и преношењу „живог наслеђа“ на нове генерације.
У другом делу програма је одржан стручни скуп „Музеји и нематеријално културно наслеђе“, у којем су учествовали представници Министарства културе, Центра за нематеријално културно наслеђе и регионални координатори. Уводничарке су подсетиле на то да се Република Србија у првих 10 година примене Конвенције ослањала пре свега на Закон о ратификацији ове Конвенције (2010), да би 2021. године била усвојена два закона која су област очувања „живог наслеђа“ увела у законодавни систем Србије – Закон о музејској делатности и Закон о културном наслеђу. Оливера Игњатовић, самостална саветница у Министарству културе говорила је о „Делатности музеја у очувању нематеријалног културног наслеђа у складу са новим законским оквиром“, где је акценат ставила на представљање чланова закона који се односе на права и обавезе музеја у раду на очувању „живог наслеђа“. Она је истакла да новим законским решењима музејска делатност обухвата и делатност очувања нематеријалног културног наслеђа, а да се циљеви заштите, између осталог, односе и на очување нематеријалног културног наслеђа кроз сарадњу са заједницама.
Затим је Данијела Филиповић говорила о повереним пословима Центра за нематеријално културно наслеђе, који је новим законским актима препознат као централно стручно тело задужено за очување нематеријалног културног наслеђа. Она је детаљније представила обавезе музеја у односу на регистроване елементе нематеријалног култног наслеђа, а као значајну новину уведену Законом, издвојила је евидентирање нематеријалног културног наслеђа, подсећајући да су музеји, пре свега етнолошка одељења, најчешће носиоци музејских активности на очувању нематеријалног културног наслеђа у сарадњи са заједницама.
. У складу с тим, најавила је и да ће Центар у наредном периоду, обављајући поверене послове, припремити и доставити музејима у Србији упутство за евидентирање „живог наслеђа“ на локалном нивоу, што би, уједно, представљао и први корак ка раду на очувању ове врсте наслеђа и његовом регистровању.
Регионалне координаторке за нематеријално културно наслеђе за Војводину и централну Србију – др Татјана Бугарски из Музеја Војводине и Снежана Шапоњић Ашанин из Народног музеја Чачак, указале су на најновије активности у раду са локалним заједницама и носиоцима наслеђа на истраживању, документовању али и преношењу знања о елементима регистрованог „живог наслеђа“, а затим је др Наташа Младеновић Рибић из Центра за нематеријално културно наслеђе говорила о неопходности праћења стања регистрованих елемената на терену, али и континуиране сарадње и комуникације са предлагачима елемената и носицима наслеђа.
Затим су у разговору са представницима музеја из различитих делова Србије, размењена досадашња искуства у истраживању нематеријалног културног наслеђа и раду са локалним заједницама, али је указано и на нове кораке које је потребно да предузмемо сви заједно како бисмо идентификовали и евидентирали елементе „живог наслеђа“, а касније развијали планове њиховог очувања с циљем да се оно пренесе на нове генерације.
Фотографије: мр Ивана Масниковић Антић
