Ове године се обележава 20 годинa од доношења Унескове Конвенције о очувању нематеријалног културног наслеђа. Ова Конвенција је усвојена 17. октобра 2003. године на Генералној конференцији Унеска и има за циљ очување „живог наслеђа“ на локалном, националном, регионалном и међународном нивоу, уз међусобну сарадњу и активно учешће свих заинтересованих страна.
Под слоганом „Ми смо живо наслеђе“ (We Are #LivingHeritage), ова годишњица представља и прилику да се размотри улога Конвенције (2003) у подизању свести о разноликости и богатству нематеријалног културног наслеђа – како оног које је специфично за одређене просторе и заједнице, тако и оног које се дели са другима. Наиме, „живо наслеђе“ карактеришу људи – носиоци знања и вештина које представљају део њиховог културног наслеђа, способност прилагођавања савременом тренутку али без губитка основне функције и значаја за заједницу носилаца, као и могућност даљег преношења са генерације на генерацију.
У процесу очувања нематеријалног културног наслеђа, подједнако важну улогу и одговорност има држава потписница Конвениције, као и носиоци наслеђа и релевантне институције и организације. Тако, Унеско препознаје различите акере који, свако у свом домену, могу да допринесу даљем преношењу и практиковању традиционалних заната, обичаја и ритуала, извођачких уметности, усменог стваралаштва и друго. На првом месту, то су такозвани носиоци наслеђа, односно људи, групе или читаве заједнице које поседују специфична знања и вештине неопходне за очување традиционалних заната и исхране, обичаја, ритуала и свечаних догађаја, различитих форми усменог изражавања (приче, народне песме, драмске представе и друго) и извођачких уметности (традиционално певање, свирање на традиционалним инструментима, народна игра), као и знања и пракси у вези са природним окружењем. Важну карику у овом процесу чине и стручњаци (етнолози и антрополози, етномузиколози, етнолингвисти и други), релевантне институције (музеји, културни центри, институти, образовне установе, библиотеке и друге), као и удружења грађана која стручно и/или на локалном нивоу реализују програме усмерене на очување „живог наслеђа“. На крају, реализација ових програма не би била могућа без препознавања њиховог значаја за друштво у целини и подршке од стране јединица локалне самоуправе и других државних органа и институција на локалном и националном нивоу.
