Слава је комплекс ритуалних и социјалних пракси којима породица слави свеца за којег верује да је њен заштитник и давалац благостања. Прослављање породичног свеца заштитника практикује већина православних хришћанских породица на територији читаве Републике Србије као значајан породични празник у којем учествују појединачне породице и њихови гости – чланови ширег сродства, суседи, пријатељи и чланови локалне заједнице.
Прослављање свеца заштитника се састоји из ритуалног приношења бескрвне жртве и гозбе која се приређује за рођаке, суседе и пријатеље. Бескрвна жртва је хлеб и вино и жито (симболи Христовог тела и крви, плодности и благостања). У дому породице се на дан посвећен свецу којег она слави током обављања ритуала пали посебно намењена славска свећа, чита се молитва Оче наш и обавља се сечење славског колача (обавзно има утиснут симбол IS HS NI KA) тако што се прелива вином, сече у облику крста, затим се окреће и прелама на четири дела уз подизање увис. Током ритуала изговарају се захвалности свецу и молитве за благостање. Ритуално сечење колача обавља домаћин с најстаријим или најважнијим гостом („долибаша“), својим наследником и осталим члановима породице. Славска гозба отпочиње церемонијалним испијањем вина, једењем „кољива“ и славског колача и изговарањем здравица („здравица“) и жеља за здрављем, плодношћу и благостањем породице и гостију, а наставља се обедом који симболише благостање. Славска гозба обавезно садржи месо (прасе, јагње или за време поста риба) као рецидив крвне жртве. Приликом припреме гозбе породице се у начелу се придржавају хришћанских канона у вези с постом.
Неке породице славски колач носе у цркву где се ритуално сече с православним свештеником или на дан славе свештеник долази у дом породице да сече колач.
У славском ритуалу посебну улогу има домаћин – најстарији мушки члан породице – који организује славу, пресеца колач и ломи га с другим учесницима ритуала, он први изговара молитве за благостањем. Важну улогу има и долибаша који с домаћином сече славски колач. Код великог броја породица равноправну улогу приликом сечења колача има православни свештеник, без обзира да ли се колач сече у цркви или у дому породице.
Важност жене домаћина види се у томе што она сама припрема славски колач (један или више њих) и тада она исказује своју вештину прављењем симбола од теста и богатим украшавањем колача. Жене имају важну улогу и у преношењу и очувању ове традиције јер су оне носиоци знања о извођењу ритуала – познају структуру и хронологију ритуала и носиоци су народних занања о значењу и сврси појединих елемената ритуала – и усменим путем преносе то знање на млађе чланове породице као саставни део породичног васпитања.
Посебну улогу у обављању славског ритуала и током свечане гозбе може да има и „здравичар“, гост који је вичан састављању и изговарању здравица – ритуалних вербалних формула којима се призива благостање породице.
У домену религијског мишљења породична слава има улогу да породици религијским путем обезбеди комуникацију са свецем заштиником и да јој кроз ту комуникацију обезбеди извесну и благородну будућност.У оквиру културе друштвених односа славска гозба, као неизоставни део укупног славског церемонијала и као вид профаног оквира за ритуалну жртву, има функционалност у регулисању интерперсоналних и међугрупних социјалних релацијафункционалност која се заснива на мање-више строгом реципроцитету гостопримстава. Славска гозба се дешава у светом времену и простору у ком одржавање постојећих и успостављање нових друштвених веза има посебну „сакралну тежину“ која тим односима обезбеђује дуготрајност. Друштвене везе потврђене и циклично обнављане у светости славског церемонијала користе се као друштвени ослонац у разним социјалним и економским ситуацијама и социјалним просторима. Прослављање свеца заштитника породици обезбеђује неопходан интегритет у оквиру заједнице и интеграцију у ширу заједницу.
Прослављање свеца заштитника је карактеристично за православне хришћанске породице и у мултиетничким и мултиконфесионалним областима кроз учешће у славској гозби игра важну улогу у успостављању и одржавању интеретничког и интеркултурног дијалога.
Срби препознају славу као начин исказивања етничког идентитета и они су носиоци ове традиције, али прослављање породичног свеца заштитника практикују православне хришћанске породице и других етничких заједница у Србији.
