О нематеријалном културном наслеђу

Обред освећења славских колача
Процес израде розете
Израда лончарског производа на ручном витлу
Обичај чуванња Христовог гроба, Батајница

Нeмaтeриjaлнo културнo нaслeђe или кaкo сe често назива живо наслеђе, обухвата традиционалне занате и исхрану, обичаје, друштвене праксе и ритуале, веровања, начине усменог изражавања и извођења народних игара и песама, који су и данас сачувани, а које заједнице које их баштине, преносе с генерације на генерацију као обележје сопственог идентитета.

Унескова Конвенција о очувању нематеријалног културног наслеђа, коју је Србија je ратификовала у мају 2010. године, нематеријално културно наслеђе означава као „праксе, приказе, изразе, знања, вештине, као и инструменте, предмете, артефакте и културне просторе који су с њима повезани, а које заједнице, групе и, у појединим случајевима, појединци, препознају као део свог културног наслеђа“.

Нематеријално културно наслеђе, према Конвенцији, нарочито се испољава у следећим доменима:

Очување нематеријалног културног наслеђа подразумева деловање с циљем његовог преношења на следеће генерације и обезбеђивања одрживости, уз сталну интеракцију с природом и поштовање културне разноликости и људске креативности.

Заинтересованост заједнице и самих носилаца да сачувају сопствено наслеђе и пренесу га на генерације које долазе од пресудног је значаја за остваривање овог циља, а његова успешност подразумева тесну сарадња свих актера који чине део овог система заштите - носилаца наслеђа, локалних заједница, стручних тела и институција.

Успостављеном систему очувања живог наслеђа, претходио је Унесков програм живи чувари наслеђа, који је, као такав, обустављен 2003. године, када је усвојена Конвенција о очувању нематеријалног културног наслеђа.